2007.01.28. Пећина Самар, Копајкошара, Сврљиг
Спелеолози-аматери Источне Србије (САИС) су се 28.1.2007. запутили према селу Копајкошара десетак километара западно од Сврљига. Мета наше спелеолошкоаматерске авантуре је била чувена пећина Самар, познатија под називом Милутинова пећина. Ово друго име добила је по спелеологу Милутину Вељковићу, легенди наше спелеологије, доајену бивствовања под земљом. Поменути је чувен по томе што је успео да проведе читавих петнаест месеци буквално зазидан у Самар пећини, живећи унутар исте, испитивајући је, и притом покушавајући да потуче светски рекорд тамо неког лудог француза који живеше под земљом целих годину дана. Наравно, у томе је успео, одржавајући радио везу са селом, напајајући се струјом из агрегата, и хранећи се конзервираном храном и двопецима. Све се то издешавало тамо 69. и 70. године минулог века у овом бајковитом полупланинском сеоцу.
Но, вратимо се нашем трипу. Ки што видите на слици испод, пећину је формирала сеоска река, и она дужином од скоро два километра буши брдо Пештер, и на свом излазу прави мали водопад. Иначе, сама дужина испитаних канала пећине износи негде преко три километара.
Поглед на село Копајкошара (кроз брдо пролази река!)
.
По доласку у готово пусто село, инструкције смо добили од једне баке која је била крајње љубазна и објаснила нам како да дођемо до улаза у Самар. Путићем смо дошли до водопада, који се налази одмах надомак села. Одмах изнад тог места где Копајска река напушта Самар пећину налази се улаз у пећински канал који је нешто мањих димензија. Но, одмах изнад, налази се знатно већи отвор, тзв.Велики Пештер који се сужава на неких тридесетак метара.
.
Слика 2 - Велики Пештер, улаз
Прошавши кроз улазни канал улази се у омању дворану кроз коју протиче речица. Навукли смо чизме, спремили апарате и сонијеву камеру, проверили лампе, и кренули уз поток. Вода најпре није била дубока, и најпре је било лако за кретање. Дошли смо и до једног омањег водопада где је река изводила свој пећински плес.
Слика 3 - Мали водопад унутар пећине
Након пређених 300ак метара од улаза (грубо речено), дошли смо, нажалост, до једног сужења речног канала где је дубина износила нешто преко пола метра, што је спречило екипицу од даљег напредовања. Ништа без рибарских чизми (да не спомињем непромочиви комбинезон)! Морали смо да се вратимо назад, разочарани што не можемо даље кроз ово лудило од пећине!
Слика 4 - Пећински канал
Пошто су неки од нас били мокри, просец сушења панталона, чарапа и осталих састојних елемената наше екипе, се одвијао уз шпорет у оближњем дому дедице који је, бог душу да му прости, одржавао телефонску везу са Милутином и бринуо се о агрегату. После окрепљења ракијом и чајем које су нам даривали жена и сестра Милутиновог јатака (чијег имена нажалост не могу да се сетим!), и подуже приче о том давном времену када је Милутин царовао Самар пећином, уз помоћ једног мештанина запутили смо се ка тзв.Судвеку, месту где поток-река као сврдло буши брдо и прави Самар пећину.
Слика 5: Улаз Судвек
Тамо смо угледали величанствен призор – изнад самог улаза у Самар налази се велика прераст (камени мост), висине неких 15ак метара најмање!
Слика 6: Прераст
Лепотом не заостаје ни сам улаз у овај део Самара – али, авај, наш продор у дубину пећине је још једном био онемогућен. После свега 50ак метара од улаза, поток се опет љути и прави једно базенче дубине не мање од пола метра. Опет ништа без чизама!!! И опет морамо назад! Вреди споменути да су неки од нас испитали и неколико десетина метара дуг каналски лавиринт на самом улазу, а на слици испод можете видети како је то изгледало!
Слика 7: Рекогносцирање канала наглавачке!
Улаз звани „Жљебура“ прави истоимени поток, који понире у пећину Самар „одозго“, готово на половини брда. Сам улаз у овај канал са површине изгледа као улаз у какву јаму, међутим ради се о једном каналу који се полагано спушта да би се након непуних стотинак метара дошло до једног амбиса чије дно нисмо никако могли видети, а чију смо дубину оценили слушајући звекет бачених каменчића који су дуго падали, ударајући о стрме стране амбиса. Овде мора да има најмање 20ак метара стрмоглавља! И ето, тако се завршила наша прва посета овом изузетном спелеолошком објекту. Иако нисмо много одмакли у истраживању истог, задовољни смо посетом. Планирамо да Самар посетимо или на пролеће или преко лета, односно када водостај у пећини буде нешто нижи, односно када понесемо пар рибарских чизама.
Галерија слика ће уследити. Без бриге.